Ključni problem - nerazumevanje kulture

Teška ekonomska situacija u Srbiji drastično se odražava i na ustanove kulture čiji su osnivači država ili lokalne samouprave, a problemi se kreću od kontinuiranog smanjivanja budžeta, koji su dovoljni tek za pokrivanje infrastrukturnih troškova i plata, preko zakonskih rešenja koja sprečavaju neophodne reforme ili nisu primenjiva u oblasti kulture, do niza drugih posledica dugogodišnjeg odsustva svesti vlasti na svim nivoima o značaju kulture u društvu. Pojedine ustanove kulture mire se sa postojećom situacijom i čekaju bolja vremena, smanjujući obim programa, dok druge, poput Kulturnog centra Beograda (KCB) pokušavaju da pronađu alternativne izvore prihoda i aktivno učestvuju u zagovaranju neophodnih promena u kulturi.

Direktorka KCB-a Mia David govori u intervjuu za Platformu za kulturnu politiku i menadžment o problemima sa kojima se suočava taj centar, jedna od  najvećih ustanova kulture u Beogradu i Srbiji, kao i o odgovornosti za sadašnje stanje u kulturi i mogućnostima rešavanja problema.

- Koji su osnovni problemi kulture danas u Srbiji?

M.D: Problema ima mnogo. Ali ključni je što ljudi u Srbiji više ne razumeju šta je kultura i nemaju potrebu za njom.

- Od nadležnih se najčešće čuje da kultura treba da deli sudbinu celog društva, koje je opterećeno već nekoliko godina finansijskom krizom. Koliko su problemi u kulturi povezani i sa problemima u ostalim segmentima društva, uključujući i oblasti obrazovanja, nauke?

M.D: Naravno da su nerazdvojivi. Ta teza da kultura mora da deli sudbinu čitavog društva i u tom smislu se stavi iza zdravstva, obrazovanja, ili čega god, je prebacivanje odgovornosti. Mislim da bi bilo tačnije ako obrnemo tezu. Čitavo društvo deli sudbinu kulture. Jer kultura je kišobran za mnoge stvari. Bez obrazovanja, nauke, bez odgovornosti prema drugome, bez svesti o celini, o zajednici, pa samim tim o dobroditi i zdravstvenoj i finansijskoj, nema kulture jednog naroda. Duboko verujem da je kultura važnija za jedan narod od ekonomije.

- Kako vidite kulturnu politiku proteklih godina na državnom, a kako na gradskom nivou?

M.D: Gradonaccelnik Beograda Dragan Đilas je u prošlom mandatu uradio puno infrastrukturnih stvari za Beograd. Moja očekivanja su bila, i postojale su indicije za to, da će se u ovom mandatu više baviti dušom grada. Na žalost, ova politička situacija je u potpunosti blokirala grad, a u kombinaciji sa ekonomskom krizom situacija je zaista teška. Što se republičke vlasti tiče, vidi se sve ono što se dešava kada neko dođe na vlast. Revanšizam, nepoznavanje procedura i ubeđenje da može mnogo više nego što zaista može. Ali to će proći. Pitanje je šta će onda biti.

Kultura je pre svega set vrednosti, a kakav nam je odnos prema vrednostima - takva je i kultura.  Možda zato što mi nisu bliske, ali čini mi se da sadašnja vlast ima mnogo jasniji stav o tome šta su im vrednosti. Hoću da kažem, za ovo gde smo - krivi smo svi, a najviše demokratska vlast i način na koji su vodili kulturu prethodnih 12 godina.

- Šta bi trebalo da budu osnove buduće strategije za kulturu?

MD: Povezivanje sa obrazovnim sistemom.

- Na koji način Zakon o kulturi, ali i drugi zakoni, poput Zakona o radu, Zakona o javnim nabavkama, Zakona o budžetskom sistemu… utiču na rad jednog kulturnog centra, kakav je KCB?

M.D: Utiču svakog dana, na apsolutno sve segmente rada. Zakon o kulturi se ne primenjuje u potpunosti zato što je toliko manjkav da je i država svesna da je neprimenjiv. Zakon o javnim nabavkama i budžetskom sistemu takođe. Oni pokazuju koliko kultura nije integrisana ni u jedan segment društva. A za to smo krivi i mi, radnici u kulturi. Mi na zakone i finansije gledamo kao na nešto dosadno i nerazumljivo i ne učestvujemo u procesima, nego se žalimo post festum. I dok su ovi zakoni neki pokušaj stvaranja tržišne ekonomije, Zakon o radu je ostatak socijalizma. Tu niko ne sme da dirne, jer će izgubiti glasače. Kada pričam protiv stalnog radnog odnosa svi misle da bih odmah otpustila sve zaposlene. Naprotiv, mogućnost da nekoga otpustite ili da radi na ugovor, motiviše, daje mogućnost evaluacije, veće protočnosti kadrova, a samim tim i življi sistem. Kada bi sindikati preuzeli odgovornost, onda bi radili na tome da naprave zakon koji će štititi marginalizovane grupe, žene, trudnice, starije radnike pred penzijom, a ne da se bore za status kvo.  

- Govori se i o nespremnosti ustanova kulture za reforme. Koliko je to zaista moguće sprovesti u postojećem zakonskom okviru i koje su najveće prepreke?

M.D: Zapravo nije moguće. Promene dolaze ili sa vrha - promenom sistema, ili sa dna – revolucijom. Kada radite iz sredine, to ne može ostaviti sistemski trag. Svi ovi zakoni o kojima smo govorili su prepreka. I još mnogo toga. Manevarski prostor je zapravo neočekivano mali.

- Očigledno je da je finansijska kriza akutni problem sa kojim se suočavaju i javne ustanove kulture i nezavisni kulturni sektor. KCB je i proteklih godina imao problema da očuva Oktobarski salon, najveću međunarodnu izložbu savremene umetnosti u Srbiji i jednu od najznačajnijih u regionu, a ove godine je ostao praktično bez podrške Ministarstva kulture. U međuvremenu je iz Ministarstva nagoveštena mogućnost podrške određenim manifestacijama na osnovu diskrecionog prava ministra. Da li ste iskoristili tu mogućnost i da li to može biti rešenje?

M.D: Malo ljudi zna, pa čak ne verujem ni da naš osnivač Grad shvata, da Kulturni centar Beograda zapravo radi tržišno. Mi u ovom trenutku imamo 50 zaposlenih, od čega su svega 22 na bužetu grada. Sve ostale plate mi zaradimo. I to radeći sami i koristeći resurse koje imamo. Vrlo sam ponosna što sam oslobodila prostore KCB-a od zakupaca. Kada sam došla bilo ih je pet i praktično smo izdavali prostore da bismo isplatili plate. Naša osnovna delatnost je produkcija i promocija kulture, a prostor je jedan od najvećih resursa koji imamo. Sada imamo jednog zakupca, novi galerijski prostor Podroom, prostor prizemlja Pop-up i novu komercijalnu delatnost – kafe. Uz Beoizlog, koji je naš najvažniji izvor sopstvenih prihoda, povremeno izdavanje prostora, kafe i donacije kojih ima više, jer imamo više prostora, pa samim tim i programa, mi uspevamo da opstanemo. Prošle godine 52% ukupnog priliva novca bilo je kroz sopstvena sredstva. Novac koji od Grada dobijamo za programe poslednje dve godine je besmisleno mali. To je mnogim institucijama fino opravdanje da ne rade ništa. Mi smo izabrali drugačiji put i zato je KCB jedna od najživljih institucija i dobar i pouzdan partner.

Što se Oktobarskog salona tiče, svake godine je sve teže. Ove godine je budžet manji za 8 miliona, odnosno 30 % nego prošle godine. A očekivanja su ista. Da nadoknadi to što ne rade muzeji, da prikaže domaću produkciju, da nas stavi na svetsku mapu izložbi, da pokaže relevantne svetske diskurse. Naravno to nije moguće. Rekla bih čak ništa od toga. Ali moguće je napraviti solidnu godišnju izložbu. I to u ovim uslovima nije malo. Ministarstvo nikada nije bilo glavni finansijer Oktobarskog salona, ali je podrška bila konstantna. Zato je, kada smo ove godine dobili 0, to bilo toliko šokantno. Činilo se da je to poruka da savremena vizuelna umetnost nema podršku ove vlasti. Posle medijskog pritiska dobili smo 2.000.000, što je pola u odnosu na prošlu godinu. Ali ni to ne menja stvar. Kada u nešto verujete za to se borite. KCB će se uvek boriti za Oktobarski salon.  

- KCB je pokušao da pokrene i raspravu o javnosti o rezultatima Konkursa Ministarstva kulture za savremeno stvaralaštvo. Šta bi se moglo zaključiti na osnovu razgovora sa predstavnicima Ministarstva kulture koji ste nedavno organizovali?

M.D: Pa, pokazalo je više stvari. Prvo, da je ovo Ministarstvo spremno da razgovara. Što, moram da kažem, ranije nije bio slučaj. Drugo, ko gubi – taj se ljuti. Ako su naše žalbe u domenu vrednosti i estetike, bojim se da tu nemamo šta da tražimo. Ovi ljudi su pobedili na izborima i sada živimo te vrednosti i tu estetiku. Možemo se boriti da se promene neke procedure, ali bojim se da nismo u stanju da artikulišemo nikakve zajedničke zahteve.

- Koji bi kriterijumi, prema Vašem mišljenju, trebalo da važe za raspodelu budžetskih sredstava i na koji bi način trebalo obezbediti veću transparentnost celog tog procesa?

M.D: Po sadašnjim pravilnicima (koje je ova vlast nasledila) kriterijuma ima mnogo, a potrebno je zadovoljiti tri. To znači da treba baš da se potrudite pa da vam projekat ne ispunjava uslove. Što opet znači da legalno, po procedurama, može da prođe bilo šta. Znači treba pojasniti kriterijume, raditi ozbiljne evaluacije i u komisije stavljati stručnjake. Naravno, sve to je besmisleno ako rezultati izađu kao ove godine u maju.

- Šta biste predložili Ministarstvu kulture, a šta Sekretarijatu za kulturu grada Beograda da najpre urade kako bi se teško stanje u kulturi počelo rešavati?

M.D: Da naprave strategije koje će jasno definisati šta su vrednosti koje zastupaju. Da kulturna politika koji prave ne bude dnevno politička i populistička.

Da li je to moguće? Samo ako na tim mestima budu sedeli ljudi kojima je to stvarno važno.

Razgovarala: Vesna Milosavljević