Nametnuta pozicija nemoći

Nezavisna kultura u Srbiji, najvitalniji deo ukupne kulturne produkcije, dovedena je zaoštravanjem ekonomske krize do ivice opstanka. Teška situacija, s druge strane, doprinela je prvom okupljanju organizacija nezavisne kulturne scene na nacionalnom nivou, kako radi razmene programa, iskustava i znanja, tako i radi delovanja u sferi kulturne politike i rešavanja nagomilanih problema. Dve godine nakon osnivanja Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) situacija je još teža, a zbog drastičnog smanjenja budžeta za kulturu sada je, pored nevladinog, životno ugrožen i javni sektor.

Direktorka Nezavisne umetničke asocijacije Remont Darka Radosavljević Vasiljević, jedan od inicijatora i osnivača NKSS, govori u intervjuu za Platformu za kulturnu politiku i menadžment o ključnim problemima i potencijalima nezavisne scene za promene, kao i o preprekama na tom putu.

- Koji su ključni problemi kulture danas u Srbiji, posebno iz ugla nezavisne kulturne scene koja daje ogroman doprinos ukupnoj kulturnoj i umetničkoj produkciji i njenoj međunarodnoj prepoznatljivosti?

D.R.V: Najveći problem kulture i društva danas u Srbiji je raspad sistema vrednosti. Uzroci toga su veoma različiti, a proces je započeo pre više od dve decenije. Devedesete su ključan period u kome je započelo raslojavanje, diferencijacija kulturnih polja delovanja: nove ideologije i estetika sa jedne strane, stagnacija, pa i nazadovanje sa druge, dok je u sredini nastajala nezainteresovanost za kulturu generalno, čime su stvoreni uslovi za obesmišljavanje svega. Sredinom 90-ih se intenzivno formira nezavisna scena organizovana oko nekoliko punktova prevashodno u Beogradu i Novom Sadu, ali i u drugim gradovima. Savremena kulturna scena u periodu 90-ih prevashodno funkcioniše u okviru novih, nezavisnih kulturnih centara, poput Cinema Rexa ili Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, te oko aktivnosti Kuda.org u Novom Sadu, a najznačajnije međunarodne izložbe organizuje Centar za savremenu kulturu Konkordija iz Vršca. I mnoge specijalizovane organizacije deluju na polju savremenog teatra, filma, vizuelnih umetnosti, negujući internacionalizam i  antiksenofobičnost.

Temelji uspostavljeni tokom 90-ih omogućili su razvoj nezavisne scene početkom 2000-ih, kada je osnovan veliki broj danas veoma uticajnih organizacija. Akteri nezavisne scene, svesni težine svoje odluke da funkcionišu na drugačiji, novi način, blizak internacionalnom razvoju kulture, vrlo brzo su razvijali veštine i znanja neophodna za savremeni način rada, ne samo u nezavisnom sektoru. Već početkom 2000-ih bilo je jasno da su kapaciteti ključni za razvoj društva i kulture koncentrisani među akterima nezavisne scene. Neki od istaknutijih aktera su se u tom periodu, u najboljoj nameri, prihvatili posla u javnom sektoru, ali njihovo iskustvo stečeno u nezavisnom sektoru nije podrazumevalo snagu i specifično znanje  da se uhvate u koštac sa već tada nefunkcionalnim institucijama. Primenivši model rada nezavisnog sektora, udruženja građana, malih timova koji su se okupili po senzibilitetu i poverenju, na institucije kulture, susrevši se sa zastarelim modelima rada ali i neprepoznajući neke nesporne kvalitete nasleđa, nisu uspeli da spreče devastaciju institucija. Kolaps tromih i nefunkcionalnih institucija je po prirodi stvari uzrokovao neophodnu brigu države, čime je u potpunosti pažnja preusmerena na hitne intervencije održavanja javnog sektora u životu. Uz dodatnu partizaciju svih sistema društva danas imamo situaciju “gašenja požara” u javnim ustanovama koje se nisu razvijale u skladu sa okolnostima. Takođe, imamo zapostavljanje najvitalnijeg dela kulturne produkcije – nezavisnog sektora. Iako su po zakonu u kulturi izjednačeni, u praksi, međutim, neomogućavanjem osnovnih uslova za rad – nezavisnom sektoru nije pružena šansa da zaista primeni sve svoje kapacitete i znanje u kontekstu razvoja i boljitka društva. Tako su sada, u odsustvu elementarne lokalne podrške, mnoge aktivnosti nezavisnog sektora, bez obzira na značaj ili angažman u lokalnim i internacionalnim saradničkim mrežama čije su članice, svedene na ekces.

- Remont je jedna od najstarijih i najznačajnijih aktivnih organizacija u Beogradu i Srbiji koje se bave savremenom kulturnom i umetničkom produkcijom. Kako biste opisali okolnosti u kojima radite proteklih 15-ak godina?

D.R.V: Još od osnivanja, 1999. godine, radimo u konstantnom kriznom režimu. Finasijski stabilni periodi se mere mesecima (kada radimo međunarodne projekte, retko i delimično podržane od države). Okvirno, svake dve godine naš mali tim donosi odluku da treba prestati sa aktivnostima. Mirimo se se sa činjenicom da je moguće da u svakom trenutku stavimo ključ u bravu i to ne doživljavamo kao gubitak, već kao kraj jedne faze. Godinama smo bezuspešno ubeđivali  državne institucije i donatore da smo veoma važni za edukaciju u praksi, da naše kontakte i iskustvo želimo da prenesemo mlađima i da nam je za to neophodna elementarna stabilnost, no, koliko god se mi trudili da to predstavimo kao “projekat”, nismo uspevali. Našu misiju i želju da prenesemo znanje teško je formulisati u zadate okvire uobičajenih propozicija. Nas četvoro koji zajedno radimo već deset godina takođe smo svesni sopstvenog umora. S vremena na vreme prepoznamo velike kapacitete, snagu, ali sve nam je teže da mladim ljudima zaista nešto pružimo. Volonterizam je termin koji ne volimo - može da se bude volonter mesec, dva, tri, ali potrebno je bar godinu dana da nekoga osposobite za posao. Nas je sramota da od nekoga očekujemo da bude volonter godinu dana… (mi smo i  sami često volonteri… nekada nema honorara po mesec, dva… važno nam je da prvo platimo zakup, komunalije, da umetnicima bude bar ugodno kada rade sa nama).  I tako, sada već u četrdesetim godinama (a ja u pedesetim), pored ogromnog znanja i iskustva,  onemogućeni smo da podmladimo tim. Pritom smo još i vozači, higijeničari, administratori, arhivari, vodiči za mnogobrojne goste iz inostranstva… Stid nas je i da se pojavimo na prijemima i sličnim selebriti skupovima na koje nas sve ređe i pozivaju – ne osećamo da tu “gde se radi posao” pripadamo. Bliža nam je “baza”. A biti “radnik”, pa makar u kulturi, postalo je deplasirano, odraz nemoći. Nije ni čudo što nas javna administracija  i od nje angažovani “stručnjaci” često ponižavaju… Danas očigledno nije normalno voleti svoj posao i truditi se ne za sebe, već  za druge.

- Proteklih nekoliko godina suočili ste se sa smanjenom podrškom nadležnih institucija koja je zapretila čak i opstanku Remonta. Kako ipak uspevate da se održite i da li je uopšte moguće planirati aktivnosti, partnersku saradnju i razvoj u postojećoj situaciji?

D.R.V: Remont je od osnivanja svako malo u krizi… Dok su nas ranije u životu održavali projekti finasirani iz drugih izvora (verovatno smo jedna od retkih organizacija koja je uspevala da bar petinu budžeta obezbedi van projekata – profesionalnim uslugama), u  današnje vreme situacija se znatno izmenila. Ispostavlja se da je to u našim uslovima kazna. Na primer, postoji neka sumanuta uredba koja se tiče zakupa poslovnog prostora, da ukoliko ste više od 50% finasirani iz budžeta, imate ogromne povlastice na cenu zakupa (naravno, to se odnosi i na političke partije). U praksi, to znači da ako u zemlju unosiš sredstva kroz projekte podržane iz međunarodnih izvora, ako si spreman da i sam privređuješ, manje si vredan od onih koji usisavaju budžet. Remont ima i drugi problem – nije aktivistička, već profesionalna organizacija koja se bavi promocijom savremene kulture. A kultura bez aktivizma – dnevno-političkog stava, izgleda da više nikoga ne zanima. Takođe, vrlo često se na nezavisnoj sceni srećem sa pitanjem: “Kako uspostaviti saradnju sa javnim sektorom?” Remont nije imao probleme te vrste. Od kada postojimo sarađujemo sa ustanovama koje se bave savremenom umetnošču. To je još jedan naš “bag”. Nismo tipična nevladina organizacija… Zapravo, popunjavamo rupe u sistemu i srodne ustanove kulture to prepoznaju, ali, kao što rekoh, i one su u nezavidnom položaju. S obzirom da se ne bavimo aktivizmom i da nam je osnovni kriterijum kvalitet, a ne etnička ili pripadnost manjinama, kao i to što radimo prvenstveno u galerijskom, a ne u javnom prostoru, nekako smo žižak i u važećem tumačenju uloge NVO. S obzirom da pripadamo svuda po malo i nigde potpuno, još nam je teže.

Trenutno, leta 2013, našli smo se u blanko periodu. Iz drugih izvora smo uspeli da se finasiramo pola godine, a sada, prvi put, ulazimo u dugove. Komisija Minstarstva kulture nam je na jedvite jade odobrila 100.000 din za deletnost galerije Remont i pritom odbila 3 projekta (dva važna međunarodna, jedan arhivski). Nezvanično smo saznali da smo mi njima bili recidivi zlih 90-ih, iz one struje nove ideologije i estetike koju sam pomenula na početku. Opet se pojavio problem destrukcije kontinuiteta – kako onesposobiti nekoga ko je uspeo da kontinirano sastavi više od deset godina intenzivnog rada, ko pokušava da bar održi stanje kad već ne može da se razvija, a sve manje ima snage za novotarije. Umesto da još kvalitetnije radimo ono što smo započeli  pre desetak godina, prinuđeni smo da smišljamo nove i nove projekte da bi uopšte održali osnovnu delatnost. Konstantno insistiranje na novom, a ne i na unapeđenju već postignutog je još jedan apsurd. Da bi smišljali i realizovali to nešto Novo, prinuđeni smo da odustanemo od mnogih dobrih “starih” inicijativa (izdavaštvo, arhiviranje) koje su i dalje važne – deficitarne su, ali nisu nove. A sve to zamara. Umor je prirodna stvar. Tako je svuda, nije to samo naš problem. Bez stabilnosti i kontinuiteta slabimo, a opšta kriza je uzela maha. Predanost, znanje, iskustvo, kvalitet, ostvareni rezultati… više nisu vrednost. Možda će nešto da se desi, a možda ne… Upali smo u cunami. Nema više logike, planova… Do te mere je beznađe da više nema brige za budućnost – nema je.

Naša strategija ovog leta je hibernacija. Tu smo gde smo… Računi stižu, plaćamo samo osnovne - internet, struju, telefon… Od Sekretarijata za kulturu grada Beograda (na čijem smo Konkursu za 2013. godinu jako dobro prošli - gotovo 70% podrške kakvu smo dobijali do sredine 2000-ih), uplate više ne stižu. Ni onih 100.000 dinara odobrenih od Ministarstva kulture niko ne pominje… Ipak, “budale” kakve jesmo, radimo i dalje… Nedavno smo objavili monografiju “Zbogom andergraund - Saša Markovic Mikrob” sa sve rizikom da su troškovi štampe veći no što smo uspeli da obezbedimo sredstva. Sredinom avgusta, u saradnji sa Kulturnim centrom Beograda kao jednim od izlagačkih prostora, radimo veliku međunarodnu fotografsku izložbu “Aftermath”. Uskoro bi trebalo da se pojavi i redizajnirana, osvežena baza podataka o srpskoj umetničkoj sceni nakon 2000. godine www.serbiancontemporaryart.info.

Za jesen više ne pravimo planove. Pokušaćemo da realizujemo predviđeni galerijski program, ali razmišljamo da li da uopšte raspisujemo konkurs za program 2014.

U takvim uslovima, dakle, planiranje je nemoguće. Samim tim gubimo relevantnost partnera i za međunarodne projekte.

- Remont je i jedan od osnivača Asocijacije NKSS koja okuplja sada već oko 90 organizacija u dvadesetak gradova širom zemlje, udruženih između ostalog i radi uticanja na kulturnu politiku. Koje su osnovne karakteristike nezavisnog sektora u kulturi danas?

D.R.V: Još uvek se rado pozivamo na istraživanje Predraga Cvetičanina “Vaninstitucionalni akteri kulturne politike u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji“, rađeno od oktobra 2009. do septembra 2010. godine, koje je ujedno i iniciralo osnivanje Asocijacije NKSS (jun 2011. godine). Dobijeni podaci su i danas vrlo relevantni, jer ukazuju na značaj savremene nezavisne kulturne scene koja okuplja najobrazovaniji kadar, sarađuje na lokalnom i internacionalnom nivou, produkuje više od 1.500 javnih kulturnih programa… Za razliku od ustanova kulture, najveći deo budžeta organizacija na nezavisnoj sceni su programski troškovi (produkcija). Takođe, nezavisni sektor generiše mlade kreativce, reaguje na potrebe građana, ali i ima velike probleme upravo zbog nestabilnosti, nedostatka osnovnog prostora za rad, lošeg odnosa lokalnih vlasti…  Istraživanje je mapiralo osnovne kapacitete, snage i probleme i zaista je bilo revolucionarno. Omogućilo je da se sada, sa stepenika više, još bolje sagleda situacija.

Ovih devedesetak organizacija, članica Asocijacije NKSS, veoma su raznolike u svakom pogledu: po kapacitetima, razvijenosti, iskustvu, profilu, interesovanju, ideologiji, načinu rada, odnosu prema društvenoj zajednici… Zajednički problem je nametnuta pozicija “malog”, nemoćnog da nešto sam zaista promeni. Uz nesumnjivi entuzijazam i posvećenost, to je gotovo jedini zajednički imenitelj. Sve drugo zajedničko se prepoznaje samo u grupama sličnomišljenika. Na sreću, uz svu različitost, još uvek nema klanova. Mišljenja se sukobe, nastaju rasprave, ali zakulisnih radnji nema… Hrabrost je odlučiti se za javno delovanje bez kompromisa, cena je velika i mislim da su članice toga svesne. Neka osnovna podela bi bila na organizacije koje se direktno bave umetničkom produkcijom ili deficitarnim profesionalnim poslovima i usput se snalaze u menadžmentu, one orijentisane ka aktivizmu i organizacije čija je glavna aktivnost usmerena na lokalnu zajednicu, a jedna od glavnih je kultura u širem smislu. Tu su i kulturni centri, čija delatnost obuhvata sve pristupe. Ima tu nesloge… Nekoga vodi srce i intuicija, nekoga briga za građane, neko je posvećen kritici društva… Ima i onih koji, poput veoma korisnih malih privrednika, u nezavisnom sektoru traže uhlebljenje, usklađujući lične vizije sa onim što donatori traže. Kako god pokušali da napravimo analizu različitosti, zajedničko svima je da deluju u praznom prostoru između zastarelih institucija, nasleđenih dezorijentisanih strukovnih organizacija, nedostatka edukacije, potreba građana u širem ili užem smislu (i umetnici su građani). Velika većina aktera su profesionalno obrazovani, završili su fakultete društvenih nauka, a nisu u stanju da prepoznaju svoje mesto u kulturnom i pravnom sistemu. S obzirom da imaju potrebu, sami prave mostove, osnivaju udruženja građana kako bi pomogli zajednici i sebi.

Uzgred, mislim da sam nezavisni sektor nije svestan marginalizacije. Prilično zatvoren u sopstveno okruženje, veruje da je važniji i uticajniji nego što objektivno jeste. Nezavisni sektor je izuzetno važan i jeste spona između savremene kulture i građana. To su terenci, komšije, prijatelji čija su vrata otvorena… Svojim aktivnostima pokrivaju rupe u sistemu, pronalaze inovativne načine kako kultura i umetnost danas mogu da funkcionišu. Oni komuniciraju sa građanima, uče ih, animiraju, obaveštavaju, trude se da im omoguće zadovoljenje osnovnih kulturnih potreba, da im probude radoznalost i podrže kreativnost, da pomognu marginalizovanim grupama, među kojima su danas i umetnici. To izuzetno značajno mesto u našem društvu nije prepoznato. Na žalost, kao posledica nenapretka društva, vrlo često se nezavisni sektor, iako veoma profesionalan, tumači kao amaterizam. Još uvek je građanima lakše da sve gledaju iz ugla socijalističkog ustrojstva građanske kulture baziranog na dvema opcijama: elitna kultura i amaterska društva u mesnim zajednicama. S obzirom da mesnih zajednica kao nekadašnjih formi komunikacije sa građanstvom više nema, lakše im je da kulturu koja nije institucionalizovana (elitna) pripisuju amaterskom stvaralaštvu. Nikako da prođe vrednovanje po navikama 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Za razliku od prve decenije 2000-ih, kada smo kasnili za globalnim promenama deset godina (pravdali smo se ratovima i sankcijama), uspeli smo da nekako ubrzano stignemo do kašnjenja od dve decenije. I to na svim nivoima, ne samo u kulturi ili uže, u nezavisnom sektoru.

- Koji su prioritetni problemi nezavisne kulturne scene koje bi trebalo rešiti i na koji način će se NKSS angažovati za njihovo rešavanje?

D.R.V: NKSS je složen mehanizam. Nas nekolicina koji smo inicirali stvaranje ove mreže unapred smo postavili sistem da se aktivnosti ne smeju osloniti na dva-tri imena. U dijalogu oko prioriteta aktivnosti učestvuje bar dvadesetak predstavnika organizacija. Da bi se bilo šta uradilo, neophodno je da se anagžuju oni pojedinci (kao koordinatori timova) kojima je stalo da se problem reši. A problema je mnogo. Sam Zakon o kulturi, koji je već u formulisanju osnovnih stavki bio zastareo, napisan je terminologijom 80-ih godina prošlog veka, i ne prati ni stanje stvari, a kamoli da predviđa potrebe. Problem je i nedonošenje podzakonskih akata. Problem je i nemogućnost komunikacije sa Ministarstvom finasija koje uopšte ne razume specifičnosti ne tako malih grupa, a uspeva da nekako poturi na usvajanje zakonska akta koja apsolutno nemaju dodirnih tačaka sa realnošću. Tako projektovana zakonska akta sve više otežavaju rad u oblasti kulture koja se u našem društvu tretira kao balast - nikome nije potrebna. A poslanici, kojih je inače nenormalno mnogo za ovako malu zemlju, to usvajaju bez veće polemike, jer ih ni ne zanima. Kultura je za njih besmislen trošak, u njoj nema para, nema  ugrađivanja (osim da nekom partijskom miljeniku smeste direktorsko mesto, ili bar članstvo u retkim honorarisanim upravnim odborima).

Sticajem okolnosti, još pre nego što je NKSS osnovana, na jednom od pripremnih sastanaka u januaru 2011. godine u Zrenjaninu, pet istaknutijih organizacija je u ime buduće Asocijacije potpisalo “Protokol o saradnji” sa Ministarstvom kulture (ministar je tada bio Nebojša Bradić), no, malo toga je urađeno. Formirana je radna grupa i održano nekoliko sastanaka. Kako su se ministri menjali, svakome je iz početka sve objašnjavano. Bez obzira na srdačne atmosfere sastanaka, ništa nije urađeno. Veći deo neuspeha na ovom polju pripisujemo sebi, nismo bili dovoljno agilni (dosadni). Još veće opterećenje je što nismo bar pokušali da rezultati ovogodišnjeg Konkursa Ministarstva ne budu tako katastrofalni po prijave projekata organizacija iz nezavisnog sektora. Pitanje je i da li bismo uspeli. Još uvek mi odzvanja odgovor na pitanje rada komisija, koje je izrekla jedna od osoba koja se bavi finansijama u Ministarstvu kulture – da je pitanje sastava komisija, političko pitanje. Opet, po ko zna koji put, treba krenuti iz početka. I to zamara.

Što se tiče samih članica, prethodnih godina je NKSS uspevala da obezbedi sredstva za male programske akcije. To je još jedan od bitnih problema. Naime, mnoge organizacije u manjim mestima čudo naprave sa 50.000 do 100.000 dinara, a takvih malih pomoći od donatora više nema. Insistira se na velikim projektima, kooperacijama u regionu bar, što je nemoguć zadatak za male organizacije koje rade u lokalu. Pogotovo što je uvek uslov da i same obezbede neka sredstva. Odakle? Već sami organizatori rade bez nadoknade, od kuće, iz entuzijazma…

Jedna grupa organizacija namerava da se bavi rešenjem problema prostora za rad. Veoma su ozbiljni u toj inicijativi, ali, s obzirom da još uvek veruju da se sve može postići razgovorima i jasnim predlozima, potrebno ih je podržati i na drugi način, nazovimo ga “neformalnim lobiranjem” – gde god nekoga od donosioca odluka sretnete, požaliti se na problem nedostatka uslova za rad – prostora, koji ionako propadaju, jer ih niko ne koristi. A mi bismo ih održavali, stavili u funkciju.

Problema je toliko da ne stižemo da se koncentrišemo, pa je sve tako nekako, da se preživi. Ipak, ako se još bolje ne organizujemo, ako ne uspemo da još jednom koncentrišemo ove sve manje snage, postavlja se pitanje suvislosti udruživanja.

- Šta bi trebalo da budu osnove buduće nacionalne strategije kulture iz ugla nezavisne scene kako bi konačno dobila značaj koji joj pripada u društvu?

D.R.V: Ništa novo neću reći: prvo, izmena i terminološko osavremenjivanje Zakona o kulturi, donošenje suvislih podzakonskih akata i njihova primena. Nezavisni sektor radi u bazi i sreće se sa svim problemima kulture, a kako radi u manjem sistemu, još  je jasnije gde su konkretni problemi.  Neophodno je uključivanje neospornih stručnjaka kojih  ima u nezavisnom sektoru u rad svih radnih tela koji se tiču savremene kulture. Uz poštovanje članova zakona koji praktično izjednačavaju različite subjekte (javni  i nezavisni sektor), to bi bio početak koji bi rezultirao mnogim dobrim rešenjima.

- Ima li solidarnosti u kulturi i da li vidite mogućnost stvaranja šire zagovaračke platforme koja bi bila zasnovana na bazičnim zajedničkim interesima i nezavisnog, i javnog, i privatnog sektora u kulturi?

D.R.V: Jasno je da potreba postoji, ali je isto tako jasno da postoji zamor. Svako malo ima nekih pokušaja, ali siti se ispričamo i odmah posle zaronimo u rešavanje individualnih egzistencijalnih problema. Na tome treba da se radi, a niko nema dovoljno energije, niti vremena, jer se paralelno bori za lični opstanak. Oni koji imaju iskustva –nemaju snage, oni koji imaju entuzijazma – nemaju iskustva. A autoriteta koji bi to povezao, nema.

- Koliko je u tom pogledu važna podrška medija, ali i publike, regionalnih i međunarodnih partnera?

D.R.V: Priča o odsustvu podrške medija je vrlo diskutabilna. Jedan od problema je da same organizacije nemaju dovoljno medijske pismenosti – kako se obraćati medijima. U prevashodno državnim medijima još uvek rade veoma kvalitetni ljudi koji se i sami bore za sopstveni prostor, ali im treba ponuditi dobru “priču”. Generalno, dešavanja u kulturi, pa i aktivnosti nezavisne scene se prate, ali je problem što nisu udarna, već usputna vest. Ali, malo ko se bavi kritikom, vrednovanjem, nema opinion maker-a. Takođe, medija  ima mnogo i raznorodni su, pa preovladava “žuta štampa” kojoj je kultura bitna samo na nivou skandala. A narod nam je utrnuo, neobrazovan, sveden na puko preživljavanje. Traži zabavu, da ne misli o egzistencijalnim brigama,  pa ga više zanima celulit starleta, nego kultura.Tako bar misle ekonomski stručnjaci i političari koji svojevoljno tumače populizam. Do te mere se nameće mišljenje da je narod glup, da se iznenadim kada čujem da neki, sasvim obični ljudi, sednu u kola iz Beograda i odu u Smederevo na pozorišni festival, idu na koncerte klasične muzike, kupuju knjige koje nisu napisale starlete, čitaju. Postojanje srednjeg sloja društva koji jeste osiromašen, ali itekako ima potrebu za kulturom, ovde je negiran.

Kako uticati na medije koji povlađuju tržištu, čiji su zakoni postavljeni od idiota na vlasti – jeste političko pitanje, a njegovo rešenje je u drastičnom preokretu, stvaranju prostora za realni vrednosni sistem koji je usmeren protiv lake zabave. Ko to može danas da izvede, kada je godinama zapušteno obrazovanje – diplome se kupuju, a ne zaslužuju, kada su umetnici i naučnici postali balast u društvu, kada su fizički izgled, skupi automobil i garderoba, postali medijski propagiran sinonim uspeha?

Razgovarala: Vesna Milosavljević