Od BIFC-a do BAC-a - intervju sa Ketrin Votson iz ECF-a

Evropska kulturna fondacija (ECF) najavila je da će ArtEngl (ArtAngle), organizacija sa sedištem u regionu Balkana, preuzeti rukovođenje Balkanskim fondom za kulturu (BIFC) od jula ove godine. BIFC, koji su 2006. godine ustanovili ECF i partenerske organizacije, biće preimenovan u Balkanski fond za umetnost i kulturu (BAC). Uz finansijsku podršku ECF-a, BAC će nastaviti da podržava kulturne inicijative i organizacije na Balkanu, kao i one koje žele da rade sa partnerima u tom regionu. Novi fond najavila je direktorka ECF-a Ketrin Votson (Katherine Watson) prilikom završnog događaja Švajcarskog programa za kulturu (SCP), održanog nedavno u Sarajevu. SEEcult.org je razgovarao tim povodom sa Ketrin Votson o misiji ECF-a, prioritetima te fondacije i novom partnerstvu u regionu.

- Šta je glavna misija ECF-a sada u odnosu na kontekst kada je ustanovljena pre gotovo 60 godina? I koji su vaši najveći izazovi sada, uzimajući u obzir globalnu finansijsku krizu?

KW: Misija ECF-a je ista kao i pre 60 godina, što može zvučati malo neubičajeno. ECF je osnovana 1954. godine u Švajcarskoj sa idejom da je Evropa bila i jeste mnogo više od pukog uglja i čelika, te da je kultura zaista važna za izgradnju Evrope. Ta misija bila je važna tada i možda je još važnija sada, ali postoji i velika razlika, naravno, koja ima veze sa kontekstom. Ne samo da je situacija danas drugačija nego pre 60 godina, već se razlikuje i od situacije 1994. i posle 1989. Stvari se menjaju tako brzo da se današnja situacija razlikuje čak i od prošlogodišnje. Podrška kulturi zbog njenog doprinosa Evropi znači da smo uvek ili prazna strana ili znak pitanja.

Kontekst u kojem radimo ima mnogo više izazova danas nego ikada ranije, posebno s obzirom na rastući kriticam u odnosu na Evropu. Koja je uloga Evrope uopšte u životima ljudi? Evropa koju znamo danas prilično je drugačija od Evrope 1954. godine. To je danas kontinent koji je relativno bez granica, pa su sve one stvari koje su smatrane izazovima ili mogućnostima Evrope postale opšteprihvaćene za ljude, posebno za mlađu generaciju. Na primer, prekogranična putovanja - mogućnost da putujemo i živimo u različitim državama, da se udaljimo od nacionalnog osećaja identiteta koji je zasnovan na nacionalnim korenima, kao i mogućnost da imamo multidimenzionalni identitet, da pojedinac može da dođe iz određenog grada ili određene zemlje, ali da može da se identifikuje na transnacionalniji način. Ali, aktuelna ekonomska situacija u većini zemalja je takva da je primetno vraćanje nacionalnom načinu mišljenja. Mislim da je to najveći izazov za organizaciju kao što je naša, jer se ona ne bavi samo kulturom koja se događa u određenom geografskom prostoru, već doprinosom ideji Evrope. A ako je ideja Evrope pod znakom pitanja ili postaje invalidna, onda je naša misija još značajnija.

- Kako se ekonomska kriza odražava na finansijske mogućnosti ECF-a?

KW: ECF je 1954. godine u Ženevi osnovala grupa evropskih mislilaca, među kojima su bili Deni de Ružman (Denis de Rougemont), Robert Šuman (Schumann) i holandski princ Bernhard (Prince Bernhard of the Netherlands). Princ Bernhard je 1960. predložio da se Fondacija preseli iz Švajcarske u Holandiju. U to vreme je uspostavljen i naš sadašnji model finansiranja, pri čemu je 25 odsto sredstava iz lutrijskog fonda, koje smo dobijali od Fonda za kulturu princa Bernharda (Prince Bernhard Culutuurfonds), našeg dugogodišnjeg partnera, prebačeno na ECF kako bi ispunila svoju evropsku misiju. Većina našeg budžeta dolazi iz nacionalnog lutrijskog sistema u Holandiji. Ono što bismo mi voleli jeste da smo manje zavisni od lutrijskog novca koji dobijamo. Stoga, kao i u drugim sektorima kulture, pokušavamo da razvijemo nova partnerstva i iskoristimo resurse koje već imamo kako bismo ostvarili maksimum u radu sa partnerima.

S obzirom da mi nismo finansirani od vlade, bar ne u smislu održive podrške, zaokreti u javnom sistemu finansiranja nisu direktno uticali na naš budžet. Ipak, utiču na budžete naših korisnika i organizacija sa kojima radimo. Mislim da je potrebno stoga da razmislimo o tome kako se menjamo kao finansijer u sklopu promena paradigmi finansiranja u Evropi.

Naravno, u mnogim zemljama nema snažne podrške javnog sektora kulturi, i sigurno da je više takve podrške u severnoevropskim zemljama. U Holandiji imamo veoma snažnu javnu podršku. Kada to počne da se raspada, onda se ne samo javni sektor, već i civilno društvo okreću ka nezavisnim telima za finansiranje i fondacijama. Moramo da vidimo da li postoji način da se popuni ta praznina kada podrška javnog sektora izostaje.

- Koji su glavni razlozi za pokretanje novog regionalnog fonda BAC i na kojim će principima biti zasnovane njegove aktivnosti?

KW: ECF je 2004-2005. godine inicirala jednu grupu koja bi razmislila o ulozi koju bi naša fondacija mogla da ima na Balkanu. Kao rezultat, ustanovili smo BIFC 2006. ECF je dala finansijska sredstva, kao i Fondacija za otvoreno društvo kroz Program za umetnost i kulturu u Budimpešti, kao i Hivos iz Holandije i nekoliko drugih fondacija. U partnerstvu, posebno sa Fondacijom za otvoreno društvo, bili smo u mogućnosti da kataliziramo još neke interese i druge finansijere za fond koji bi podržavao prekograničnu saradnju u kulturi na Balkanu i radio sa organizacijama izvan regiona, kao i sa drugima koji rade u regionu. Rukovođenje tim fondom iz Amsterdama bilo je privremeno rešenje. U 2009. i 2010. godini razmotrili smo i interno i eksterno program i podršku koja je data. Od kada je ustanovljen BIFC, dato je više od 100 grantova u iznosu od oko 2,2 miliona evra. Jedan od najjačih zaključaka bio je da će održivije finansiranje i partnerstvo biti korisnije od pukog finansiranja projekata. A da bi se to dogodilo, bio nam je potreban partner u regionu. Bilo je vreme da kažemo: “OK, sada treba da kataliziramo resurse i da prebacimo finansijska sredstva, menadžment i vlasništvo fonda u region”. Stoga pokrećemo novi fond sa organizacijom ArtAngle, koja će biti menadžer. To sve je rezultat višegodišnjeg rada na terenu sa partnerima. Stvarno je uzbudljivo. Iz moje perspektive - to je najlogičniji korak i sada je za to apsolutno pravo vreme. Najveći izazov, u saradnji sa ArtAngle i drugima, biće rad na uvećanju sredstava fonda.

- Kako ste izabrali ArtAngle za partnera u regionu?

KW: U leto 2012. godine, u saradnji sa Fondom za otvoreno društvo, koji je finansijski partner ECF od samog početka, raspisali smo konkurs za organizacije u regionu. Rekli smo: “Situacija je takva, dajte predloge…” U uži izbor ušle su četiri organizacije (od 14 ukupno prijavljenih), koje smo zatim pozvali da dodatno prošire svoje ideje i koncepte. Od te četiri organizacije, odabrali smo ArtAngle.

ArtAngle jeste nova organizacija, ali je proistekla iz rada koji je razvio SCP angažujući ljude na lokalu da rade sa eksternim fondom. Ono što je ArtAngle predstavio bio je multi-lokacijski pristup - iz više gradova. Osnivači ArtAngle su u Sarajevu, gde je zvanično i sedište te organizacije, ali su i u Beogradu i u Skoplju. Pritom su umreženi širom regiona. Takođe, imaju snažan osećaj za to kako pronaći praznine u regionu ili kako potražiti stvari koje se mogu promeniti, a ne samo posmatrati postojeći status quo.

- Strane fondacije se često pominju kao ključni faktori za razvoj i održivost nezavisnih organizacija u oblasti umetnosti i kulture u regionu. Kako vidite ulogu ECF-a u tom pogledu?

KW: U tom smislu se treba osvrnuti na istoriju ECF-a, ne samo u ovom regionu, već širom Evrope. Naš interes je dugoročni, ne samo kratkorični. Iako su naši grantovi više na projektnoj bazi, posvećeni smo ne samo finansiranju projekata, već i radu u partnerstvu sa organizacijama u cilju razvoja kulturnih politika u regionu, pomoći zagovaračkih napora, pomoći lokalnim zajednicama i lokalnim kulturnim radnicima da izvrše pritisak koji je neophodan ili ohrabrivanju vlada zemalja u regionu da se više angažuju u polju u kojem nisu bile angažovane ranije.

- Nevladine organizacije u kulturi i umetnosti nisu na odgovarajući način prepoznate u kulturnim politikama i praksi u regionu i rade u tako nesigurnim usklovima finansiranja da to ugrožava i njihovo postojanje. Sada su čak i nacionalne kulturne institucije ugrožene zbog finansijske krize. ArtAngle je najavio da će posvetiti posebnu pažnju podršci razvoju i unapređenju kapaciteta kulturnih organizacija u regionu. Da li to znači da će novi regionalni fond biti fleksibilniji u tom smislu, otvoreniji za finansiranje, na primer, strukturnih troškova?

KW: Jedna od vodećih ideja za fond u regionu je mogućnost da se direktnije odgovori na potrebe u određenoj oblasti. A to se najbolje može postići ako ste bazirani u regionu. Moramo biti otvoreni prema tome kako će se taj fond razvijati i, da budem iskrena, on je još relativno mali, sada nemamo toliko partnera kao kada smo pokrenuli BIFC 2006. Tada je više grantova dato nego bilo koje godine ranije, jer je bilo više finansijsera. Od tada su se mnogi finansijeri povukli iz regiona iz različitih razloga. Potrebno je da vidimo sada kako da podržimo razvoj kapaciteta na drugačiji način, a ne kao odgovor na raniji kontekst. Trebalo bi da sagledamo sadašnju situaciju i pronađemo različite načine pristupa problemima i razvoja fonda.

Takođe, treba razmotriti kako kultura može biti povezana sa drugim sektorima, a ne samo gledati šta su prednosti same kulture. Trebalo bi da istupimo i vidimo kako kultura može da doprinese drugim sektorima i kako možemo da pronađemo nove resurse u njima, radeći rame uz rame.

Mnogi od tih primera mogu se videti u načinu na koji je finansiran SCP ili kako se finansira ECF. Tu je tačka ukrštanja. Ima mnogo organizacija povezanih sa zajednicom i nezavisnih aktivističkih organizacija koje doprinose razvoju zajednice. Demokratski razvoj vraća nadležnosti građanima kroz njihovo učešće u kulturi. Mislim da bi trebalo da pokušamo da nađemo načine kako da to maksimiziramo… ili da pokušamo da pronađemo podršku gde god ona bila, bilo da je u javnom sektoru ili bilo kojem drugom sektoru, jer zaglavljeni smo u starim modelima. Potreban nam je svež pogled na moguće modele.

- ECF je aktivna i u kampanjama zagovaranja, kao što je We are more, koja podstiče umetničke i kulturne organizacije širom Evrope da se uključe i zauzmu za veću podršku umetnosti i kulturi u politici i programima Evropske unije. U našem regionu nevladin kulturni sektor postoji i razvija se već decenijama, ali sve do nedavno nije bilo krovnih organizacija koje bi koordinisale aktivnosti i ciljeve nezavisnih kulturnih scena. Sada imamo Asocijaciju Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), Jadro u Makedoniji… Kako vidite ulogu takvih organizacija i mogućnosti njihovog jačeg uključenja i u zagovaračke kampanje na evropskom nivou?

KW: Postoji kontinuirana potreba povezivanja nezavisnih scena i mreža izvan EU sa onima unutar EU. Naš koncept Evrope svakako nije samo EU i postoje fondovi i resursi na evropskom nivou koji su otvoreni mnogo šire nego što su samo zemlje-članice EU. Mislim da organizacije kao što je ECF pokušavaju da budu most između načina razmišljanja Brisela i onog van EU. To možete postići povezivanjem onoga što se događa na terenu i u praksi sa političkim procesom odlučivanja. Stoga, mi pokušavamo da napravimo taj most. Za to je potrebno osnažiti i zagovaračke interese i glasove na lokalnom nivou - bilo da je opštinski/gradski, ili nacionalni nivo. Uloga koju ima grad veoma je važna za nezavisni kulturni sektor, počev od nivoa angažovanja građana i njihove mogućnosti da pokrenu određena pitanja čak i pre nego što se za neki projekat dobije novac. Znači, na načine koji ne podrazumevaju samo traženje para. Tada političari zatvaraju vrata, misleći: “Oh, to je samo još jedna interesna grupa koja traži novac”. Kako da pronađemo načine da učinimo da se slučaj ne svodi samo na novac, ili, u ovom slučaju samo na kulturu - to je pitanje naše budućnosti.

- Vidite li bilo kakvu mogućnost dodatnog pritiska na političare na Balkanu da bi obezbedili bolji položaj kulture u društvu? Naše zemlje su u različitim fazama procesa evropske integracije, ali oblast kulture se ne pominje u izveštajima EU o progresu koji je učinjen, pa naši političari možda stiču utisak da kultura nije važna ni Evropskoj uniji.

KW: To je zato što je kultura preusko definisana i zbog toga ona ostaje u određenom boksu. Zbog njene vrednosti i doprinosa zajednici i društvu, potrebno je da bude shvaćena kao deo opšteg razvojnog procesa. Znači, tu je ekonomija, tu je društvo, okruženje, a tu je i kultura, i u cilju razvoja naših zajednica, naših zemalja i progresa našeg sveta, svi ti delovi imaju određene uloge koje bi trebalo da igraju. Izazov u tom pogledu je činjenica da je kultura uvek bila definisana na određen način, kao nešto što je periferno ili što je ekstra.

- Pridružili ste se ECF-u 2006. godine kao direktorka onlajn partnerske inicijative - višejezične kulturno-informativne i umrežavačke platforme LabforCulture. ECF je, takođe, pokrenuo bio i Rhiz.eu, pokazujući svest o važnosti onlajn interaktivnih platformi za dalji razvoj kulturnih zajednica, kao i za aktivnosti u polju kulturne politike. U regionu Balkana takođe imamo kulturne portale koji su ključni za vidljivost nezavisnih scena i kulture uopšte, ali praktično nema fondova za takvu vrstu produkcije. Da li postoji šansa da ECF promeni svoju politiku u tom pogledu?

KW: Radeći na digitalnim projektima više od deset godina, možemo sada da vidimo koliko se u međuvremenu angažovanje na internetu promenilo. Mislim da moramo da odustaneno od nekih ranijih ideja, jer su stvari sada mnogo više dostupne i mnogo su više po principu uradi-sam. Zbog toga je veoma teško da se pronađu resursi da se centralizuje ili izgradi nešto što bi pre bilo mehanizam za isporučivanje (sadržaja) nego društveni prostor ili korisnički vođen prostor. Sada su stvari više vođene zahtevima korisnika, nego što predstavljaju pogon za snabdevanje sadržajem. Mislim da zato treba promeniti način na koji gledamo na stvari, što znači da treba biti mnogo više otvoren i ne puštati da se stvari same dese. Potrebno je da budemo na onlajn mestima na kojima su ljudi i da pritom budemo otvoreniji nego bilo gde drugde, jer je to sada drugačiji onlajn svet nego što je bio 2006. godine, kada je pokrenut LabforCulture. Danas su očekivanja i zahtevi publike za interaktivnošću toliko drugačiji nego pre nekoliko godina da su digitalna sredstva neprocenjiva, ali možda treba da promenimo pristup i bolje se uskladimo sa onim što ljudi očekuju onlajn.

(SEEcult.org - Vesna Milosavljević)